Ветер и Солнце
( русская народная сказка)
Однажды Солнце и сильный Ветер затеяли спор о том, кто из них сильнее. Долго спорили они, и, наконец, решили померятся силами над путешественником, который в это самое время ехал верхом по большой дороге.
— Посмотри, — сказал Ветер, — как я налечу на него: мигом сорву с него плащ.
Сказал он это и начал дуть что было мочи. Но чем более старался Ветер, тем крепче закутывался путешественник в свой плащ; он ворчал на непогоду, но ехал все дальше и дальше.
Ветер сердился, свирепел, осыпал бедного путника дождем и снегом; проклиная Ветер, путешественник надел свой плащ в рукава и подвязался поясом. Тут же Ветер и сам убедился, что ему плаща не сдернуть.
Солнце, видя бессилие своего соперника, улыбнулось, выглянуло из – за облаков, обогрело, осушило землю, а вместе с тем и бедного полузамерзшего путника. Почувствовав теплоту солнечных лучей, он приободрился, благословив Солнце, сам снял свой плащ, свергнул его и привязал к седлу.
— Видишь ли, — сказало тогда кроткое Солнце сердитому Ветру, — лаской и добротой можно сделать гораздо больше, чем гневом.
Ветар и Сунце
( руска народна бајка)
Једанпут Сунце и снажни Ветар заметнуше кавгу око тога ко је од њих двоје јачи. Дуго се они препираху и на крају одлучише да одмере снагу на путнику који баш у исто то време јахаше по главном путу.
— Погледај, — рече Ветар, — како ћу ја сада ударити на њега. За трен ока збацићу му огртач.
Рече он то и поче свом снагом да дува. Али што се Ветар више трудио, то се путник све више замотавао у свој огртач. Гунђао је због непогоде, али јахаше све даље и даље.
Ветар се љутио, беснео, засипао јадног путника кишом и снегом. Проклињући Ветар, путник завуче свој плашт у рукаве и подвеза се до појаса. Тада се Ветар увери да путнику неће моћи да стргне огртач.
Сунце се, видевши немоћ свога супарника, осмехну, помоли се иза облака, угреја и осуши земљу, а у исти мах и јадног полусмрзнутог путника. Осетивши топлоту Сунчевих зрака, путник се развесели и, благосиљајући Сунце, збаци свој огртач и привеза га за седло.
— Видиш ли, — рече тада кротко Сунце љутитом Ветру, — умиљатошћу и добротом можеш да постигнеш много више него бесом.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
РУССКАЯ НАРОДНАЯ СКАЗКА
СЕСТРИЦА АЛЕНУШКА И БРАТЕЦ ИВАНУШКА
Жили-были старик да старуха, у них была дочка Алёнушка да сынок Иванушка.
Старик со старухой умерли. Остались Аленушка да Иванушка одни-одинешеньки.
Пошла Аленушка на работу и братца с собой взяла. Идут они по дальнему пути, по широкому полю, и захотелось Иванушке пить.
— Сестрица Аленушка, я пить хочу! —
— Подожди, братец, дойдем до колодца. —
Шли-шли — солнце высоко, колодец далеко, жар донимает, пот выступает. Стоит коровье копытце полно водицы.
— Сестрица Аленушка, хлебну я из копытца! —
— Не пей, братец, теленочком станешь! —
Братец послушался, пошли дальше.
Солнце высоко, колодец далеко, жар донимает, пот выступает. Стоит лошадиное копытце полно водицы.
— Сестрица Аленушка, напьюсь я из копытца! —
— Не пей, братец, жеребеночком станешь! —
Вздохнул Иванушка, опять пошли дальше.
Солнце высоко, колодец далеко, жар донимает, пот выступает. Стоит козье копытце полно водицы.
Иванушка говорит:
— Сестрица Алёнушка, мочи нет: напьюсь я из копытца!-
— Не пей, братец, козленочком станешь! —
Не послушался Иванушка и напился из козьего копытца.
Напился и стал козленочком…
Зовет Алёнушка братца, а вместо Иванушки бежит за ней беленький козленочек.
Залилась Аленушка слезами, села под стожок — плачет, а козленочек возле нее скачет.
В ту пору ехал мимо купец:
— О чем, красная девица, плачешь? —
Рассказала ему Аленушка про свою беду.
Купец ей говорит:
— Поди за меня замуж. Я тебя наряжу в злато-серебро, и козленочек — будет жить с нами.
Аленушка подумала, подумала и пошла за купца замуж.
Стали они жить-поживать, и козленочек с ними живет, ест-пьет с Аленушкой из одной чашки.
Один раз купца не было дома. Откуда ни возьмись, приходит ведьма: стала под Аленушкино окошко и так-то ласково начала звать ее купаться на реку.
Привела ведьма Алёнушку на реку. Кинулась на нее, привязала Алёнушке на шею камень и бросила в воду.
А сама оборотилась Аленушкой, нарядилась в ее платье и пришла в ее хоромы. Никто ведьму не распознал. Купец вернулся — и тот не распознал.
Одному козлёночку все было ведомо. Повесил он голову, не пьет, не ест. Утром и вечером ходит по бережку около воды и зовет:
-Алёнушка, сестрица моя!.. —
Выплынь, выплынь на бережок…-
Узнала об этом ведьма и стала просить мужа — зарежь да зарежь козлёнка…
Купцу жалко было козленочка, привык он к нему. А ведьма так пристает, так упрашивает, — делать нечего, купец согласился:
— Ну, зарежь его… —
Велела ведьма разложить костры высокие, греть котлы чугунные, точить ножи булатные.
Козленочек проведал, что ему недолго жить, и говорит названому отцу:
— Перед смертью пусти меня на речку сходить, водицы испить, — кишочки прополоскать. —
— Ну, сходи. —
Побежал козлёночек на речку, стал на берегу и жалобнехонько закричал:
— Аленушка, сестрица моя! —
Выплынь, выплынь на бережок.
Костры горят высокие,
Котлы кипят чугунные,
Ножи точат булатные,
Хотят меня зарезати! —
Аленушка из реки ему отвечает:
— Ах, братец мой Иванушка! —
Тяжел камень на дно тянет,
Шелкова трава ноги спутала,
Желты пески на груди легли. —
А ведьма ищет козленочка, не может найти и посылает слугу:
— Пойди найди козленка, приведи его ко мне. —
Пошел слуга на реку и видит: по берегу бегает козленочек и жалобнехонько зовет:
— Аленушка, сестрица моя! —
Выплынь, выплынь на бережок.
Костры горят высокие,
Котлы кипят чугунные,
Ножи точат булатные,
Хотят меня зарезати!
А из реки ему отвечают:
— Ах, братец мой Иванушка! —
Тяжел камень на дно тянет,
Шелкова трава ноги спутала,
Желты пески на груди легли. —
Слуга побежал домой и рассказал купцу про то, что слышал на речке. Собрали народ, пошли на реку, закинули сети шелковые и вытащили Алёнушку на берег. Сняли камень с шеи, окунули ее в ключевую воду, одели ее в нарядное платье. Аленушка ожила и стала краше, чем была.
А козленочек от радости три раза перекинулся через голову и обернулся мальчиком Иванушкой.
Ведьму привязали к лошадиному хвосту и пустили в чистое поле.
Руска народна бајка
СЕСТРИЦА АЉОНУШКА И БРАТАЦ ИВАНУШКА
Живели једном један старац и старица. У њих беше кћер Аљонушка и син Иванушка.
Једнога дана старац и старица се растадоше са животом. Остадоше Аљонушка и Иванушка сами самцати на свету.
Једном пође Аљонушка да ради и поведе са собом брата. Иђаху они по далеком путу, по широком пољу, а Иванушка осети жеђ.
— Сестрице, ја сам ожеднео! –
— Сачекај, брацо, да дођемо до бунара. —
Иђаху тако они, иђаху. Сунце је високо, бунар далеко, врућина пече, зној облива. Одједном наиђоше на кравље копитанце пуно водице.
— Сестрице Аљонушка, сркнућу мало водице из копитанца!-
— Не пиј, брацо, постаћеш теленце! —
Братац послуша и пођоше даље.
Сунце је високо, бунар далеко, врелина пржи, зној облива. Одједном се створи коњско копитанце пуно водице.
— Сестрице Аљонушка, напићу се водице из копитанца!
— Не пиј, брацо, постаћеш ждребенце! —
Уздахну Иванушка и опет пођоше даље.
Сунце је високо, бунар далеко, жега пали, зној облива. Наиђоше на козје копитанце пуно водице.
Иванушка рече:
— Сестрице Аљонушка, не могу више да издржим. Напићу се водице из копитанца! —
— Не пиј, брацо, постаћеш јаренце! —
Не послуша Иванушка и напи се водице из козјег копитанца.
Напи се и постаде јаренце…
Дозиваше Аљонушка брацу свога, а уместо Иванушке трчи за њом бело јаренце.
Аљонушки нагрнуше сузе. Седе на мајушни стог сена. Плаче, а јаренце поред ње скаче.
У то доба пролазио је поред њих трговац:
— Зашто плачеш, лепа девојко? —
Исприча му Аљонушка о свом јаду.
Трговац јој рече:
— Удај се за мене. Окитићу те сребром и златом, а јаренце ће живети са нама.
Аљонушка се мислила и мислила и удаде се за трговца.
Почеше они лепо да живе. И јаренце са њима живљаше. Из исте шољице једе и пије са Аљонушком.
Али једнога дана трговац не бејаше у кући. Одједном, сасвим изненада, појави се вештица. Стаде под Аљонушкин прозорчић и некако умиљато позиваше је да се купају у реци.
И доведе вештица Аљонушку на реку. Насрну на њу, привеза јој камен за врат и баци је у воду.
И тада се вештица претвори у Аљонушку, обуче њену лепу хаљину и дође у њену богату кућу. Нико је не препознаде. Трговац се врати. И он је не препознаде.
Само је јаренцету све било јасно. Снуждило се , не пије, не једе. Ујутру и увече иде по обали близу воде и зове:
— Аљонушка, сестрице моја!…
Изађи, изађи на обалу… —
Сазнаде за то вештица и стаде да моли мужа – да закоље па да закоље јаренце…
Трговцу беше жао јаренцета. Навикао је некако на њега. А вештица тако наваљује, тако моли, — нема се куд. И трговац пристаде:
— Па добро, закољи га… —
Заповеди вештица да се запале ватре, да се загреју железни лонци, да се оштре челични ножеви.
Јаренце дознаде да неће дуго живети па рече именованом оцу:
— Пусти ме пред смрт да одем на речицу да се напијем водице, — црева да исперем. —
— Добро, иди. —
Отрча јаренце на речицу, стаде на обалу и жаловито завика:
— Аљонушка, сестрице моја! —
Изађи, изађи на обалу.
Ватре горе високе,
Лонци кључају железни,
Ножи се оштре челични,
Хоће мене да закољу!
Аљонушка му из реке одговара:
— Ах, мој брацо Иванушка!
Тежак камен на дно вуче,
Свилена трава ноге ми заплела,
Жути песак на груди легао. —
А вештица тражи јаренце. Никако да га нађе па шаље слугу:
— Иди нађи јаренце и доведи га к мени. —
Пође слуга на реку и одједном угледа – по обали трчи јаренце и жалостиво зове:
— Аљонушка, сестрице моја!
Изађи, изађи на обалу.
Ватре горе високе,
Лонци кључају железни,
Ножи оштре се челични,
Хоће мене да закољу! —
А из реке му одговарају:
— Ах, мој брацо Иванушка!
Тежак камен на дно вуче,
Свилена трава ноге ми заплела,
Жути песак на груди легао. —
Слуга отрча кући и исприча трговцу све што је на реци чуо и видео. Скупише народ, пођоше на реку, бацише мреже свилене и извукоше Аљонушку на обалу. Скидоше јој камен с врата, потопише је у воду изворску, оденуше је у хаљину гиздаву. Аљонушка оживе и постаде лепша него што је била. А јаренце се од радости три пута преврну преко главе и претвори се у дечака Иванушку.
Вештицу привезаше коњу за реп и пустише је низ поље широко.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
Анютка
( русская народная сказка)
В одной деревне в старенькой избушке жили дед Иван и баба Марья. И была у них внучка Анютка. Росточком небольшая, а сама быстрая, расторопная. Нос в конопушках. А глаза — на диво: в ясный день — светлые и голубые, в непогоду — темные и серые. А в лес Анютка пойдет — смотришь, они уж зеленые стали.
Дед с бабой любили свою внучку, прямо души в ней не чаяли. Да бедность их замаяла. Ни земли, ни другого какого имущества.
Решил дед посадить горох прямо в избе, под полом. Ну посадил. А горох и не взошел. Темно в подполье-то. Но одна горошина все-таки проросла. На нее через щелку солнышко падало.
— Вот тебе, Анютка, и забава, — говорит дед.
А горох растет не по дням, а по часам. Анютка рада-радешенька, поливает да холит росточек.
А росток в силу вошел, пол уже подпирает. Дед разобрал пол. Растет себе горох, под потолок вымахал. Проделал дед в потолке дыру — пусть горох на радость внучке растет.
Все выше поднимается росток, уже крышу достает. Пришлось разобрать и крышу. А Анютка знай поливает горошину, благо речка близко.
И вырос горох под самые небеса, да кустистый и стручистый такой. Собрался дед Иван урожай снимать. Баба Марья ему лепешек на дорогу напекла. Но тут внучка пристала:
— Возьми меня с собой, помогать тебе буду!
— Да куда я тебя возьму? Ты — махонькая, упадешь да зашибешься.
— А в карман. Вон они у тебя какие!
И то сказать, карманы у деда по мешку. Посадил он ее в карман и полез на горох.
Лезет себе потихоньку, стручки рвет, за работой про внучку забыл. Стал кисет с табаком из кармана доставать, а вместе с кисетом за косички и Анютку ненароком вытащил. Она даже ойкнуть не успела, как полетела вниз. Летела, летела Анютка и упала на лужок. Осмотрелась — место незнакомое…
А дед покурил и полез еще выше. Лез он лез, да на небо и залез. Только успел на небо встать, как ударил гром, дождь полил. Побежал дед по небу, чтобы спрятаться от непогоды, да и заблудился. Про внучку вспомнил, хватился, а ее нет. Что делать? Давай Анютку кричать да искать. Да куда там! Совсем пригорюнился дед Иван.
Хочет он вернуться к тому месту, где горох был посеян, а никак не может. Заблудился и все тут. Только вдруг на кучу соломы наткнулся. Принялся он из соломы веревку вить. Вил он, вил, пока солома не кончилась. Получилась длинная веревка. Привязал дед Иван один конец веревки за небо, а другой вниз опустил и стал слезать на землю.
Долго он спускался, но тут веревка кончилась. И повис наш дед между небом и землей. Ну, думает, была ни была — и разжал руки, и полетел кувырком вниз. На его счастье, угодил он прямо в болото — плюх! Насилу выбрался.
Приходит дед Иван домой и видит: стоит их избушка кособокая, а на завалинке сидят и плачут баба Марья и Анютка. Увидали деда, со всех ног к нему кинулись. Обнимают его, целуют, а сами то плачут, то смеются от радости — всего было. На шум соседи прибежали, тоже обрадовались. Сколько потом ахов да охов было, когда дед рассказывал, как на небе побывал, горохом карманы набивал.
На другой день стали всей семьей горох шелушить. И вот чудо — что ни откроют стручок, то золотую горошину найдут. Целую кучу нашли таких горошин. Славно они потом зажили. Новую избу справили, Анютке обнов накупили.
Долго ли они жили, никто про это не знает. Рассказывали старики, что на том месте, где стояла их избушка, выросли диковинные цветы. И назвали их люди иван-да-марья. А там, где ходила Анютка, стали расти цветы по прозванию анютины глазки. Такие же красивые, как глаза у Анютки.
Ањутка
( руска народна бајка)
У једном сеоцету у старој кућици живели су деда Иван и баба Марја. Бејаше у њих унука Ањутка. Растом беше омалена, а тако бистра и живахна. Нос сав у пегама. А тек очи – право чудо над чудима! Када би дан био ведар, беху светле и плаве. А када би дошло ружно, кишовито време, постајале би тамне и сиве. Када би Ањутка пошла у шуму, и кад би их човек погледао, видео би како би већ попримале зелену боју.
Деда и баба изнад свега вољаху своју унучицу. Али сиротиња их измучи. Ни земље, ни било каквог другог иметка.
Једнога дана реши деда да посади грашак баш у кућици, испод пода, у подруму. И посади га. Али грашак не изниче. Та тамно је у подруму. Али једно зрнце грашка ипак проклија. Њега кроз пукотину обасјаваше сунце.
— Ево теби, Ањутка, разоноде, — рече деда.
А грашак расте не по данима, већ по сатима. Ањутка је срећна и пресрећна. Залива и негује младицу.
Изданак из све снаге расте,та већ и под притиска. И деда растури патос. Као из воде расте грашак. И до таванице се размахао. Пробуши деда рупу на плафону – нека грашак на радост унуке расте.
Све више и више расте младица. Већ је и до крова израсла. Требало је и кров растурити. А Ањутка не марећи ни за шта залива садницу. Срећа њена што је речица близу.
И израсте грашак до самих небеса, тако жбунаст и тако махунаст. Једнога дана спреми се деда да скупља род. Баба Марја му погачу за пут испече. Али за дедом пристајаше унука:
— Поведи ме са собом, хоћу да ти помажем!
— А где да те поведем? Ти си тако мајушна. Можеш да паднеш и да се повредиш.
— Стави ме у џеп. Погледај колики су ти џепови!
И шта да се каже, та дедини џепови су као врећице. Смести деда Ањутку у џеп и поче се пентрати на грашак. Вере се полако, вади махуне. Забављен послом, заборави на унуку.
Поче из џепа да извлачи дуванкесу са дуваном, а заједно са њом нехотице ухвати и кикице и извуче и Ањутку. Она чак није стигла ни да јаукне кад доле полете. Летела је, летела Ањутка, и онда тресну на ливадицу. Погледа наоколо — место је непознато…
А деда испуши дуван и успентра се још више. Вере се он тако, вере, па се успентра и на небо. Само што му пође за руком да на небо стане, то изненада удари гром и пљусну киша. Даде се деда у бег по небу како би се склонио од невремена, а онда се изгуби. Сети се унуке, ухвати се за џеп, али ње не беше. Шта да радим? Хајде да вичем и да дозивам Ањутку. А где да је тражим? Страшно се растужи деда Иван.
Хоће он да се врати на оно место где је грашак био посејан, а никако не може. Залутао је и сада је ту где је. Одједном налете на хрпу сламе. Лати се он да од сламе плете уже. Плео је и плео док је год било сламе. Тако је добио дугачко уже. Привеза деда Иван један крај конопца за небо, а други спусти доле и стаде да силази на земљу.
Дуго се спуштао, али једном дође и до краја ужета. И висио је тако наш деда између неба и земље. И мисли нешто деда – Нека буде шта буде – олабави руке и главачке полете доле. Али на сву његову срећу, свали се право у блато — буп! И једва једвице се деда извуче из блата.
Дође деда Иван кући и има шта да види : њихова кућица бејаше нахерена, а на земљаном насипу испред спољашњег зида кућице седе и плачу баба Марја и Ањутка. Одједном угледаше деду и појурише ка њему колико их ноге носе. Грле га, љубе га, а саме час плачу, час се смеју од радости — свега ту беше.
Када суседи зачуше галаму, дођоше да виде шта је и силно се обрадоваше. Колико је потом дошаптавања било када деда исприча како је био на небу и како је грашком пунио џепове.
Другога дана поче цела породица да треби грашак. И дешавало се чудо — само што отворе махуну, то нађу златно зрнце. Целу гомилу таквих зрнаца нађоше.
Лепо они тада почеше да живе. Направише и нову кућицу. Накуповаше и Ањутки нову одежду.
Да ли они дуго живљаху, то нико не зна да вам каже. Причаху старине да је на том месту где је била њихова кућица израсло цвеће чудесне лепоте. И људи га назваше иван – и — марја. А тамо где је ходала Ањутка поче да расте цвеће које назваше ањуткине очи или даниноћ. Исто тако је лепо као што бејаху лепе Ањуткине очи.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
