Анютка

Анютка

( русская народная сказка)

В одной деревне в старенькой избушке жили дед Иван и баба Марья. И была у них внучка Анютка. Росточком небольшая, а сама быстрая, расторопная. Нос в конопушках. А глаза — на диво: в ясный день — светлые и голубые, в непогоду — темные и серые. А в лес Анютка пойдет — смотришь, они уж зеленые стали.
Дед с бабой любили свою внучку, прямо души в ней не чаяли. Да бедность их замаяла. Ни земли, ни другого какого имущества.
Решил дед посадить горох прямо в избе, под полом. Ну посадил. А горох и не взошел. Темно в подполье-то. Но одна горошина все-таки проросла. На нее через щелку солнышко падало.
— Вот тебе, Анютка, и забава, — говорит дед.
А горох растет не по дням, а по часам. Анютка рада-радешенька, поливает да холит росточек.
А росток в силу вошел, пол уже подпирает. Дед разобрал пол. Растет себе горох, под потолок вымахал. Проделал дед в потолке дыру — пусть горох на радость внучке растет.
Все выше поднимается росток, уже крышу достает. Пришлось разобрать и крышу. А Анютка знай поливает горошину, благо речка близко.
И вырос горох под самые небеса, да кустистый и стручистый такой. Собрался дед Иван урожай снимать. Баба Марья ему лепешек на дорогу напекла. Но тут внучка пристала:
— Возьми меня с собой, помогать тебе буду!
— Да куда я тебя возьму? Ты — махонькая, упадешь да зашибешься.
— А в карман. Вон они у тебя какие!
И то сказать, карманы у деда по мешку. Посадил он ее в карман и полез на горох.
Лезет себе потихоньку, стручки рвет, за работой про внучку забыл. Стал кисет с табаком из кармана доставать, а вместе с кисетом за косички и Анютку ненароком вытащил. Она даже ойкнуть не успела, как полетела вниз. Летела, летела Анютка и упала на лужок. Осмотрелась — место незнакомое…
А дед покурил и полез еще выше. Лез он лез, да на небо и залез. Только успел на небо встать, как ударил гром, дождь полил. Побежал дед по небу, чтобы спрятаться от непогоды, да и заблудился. Про внучку вспомнил, хватился, а ее нет. Что делать? Давай Анютку кричать да искать. Да куда там! Совсем пригорюнился дед Иван.
Хочет он вернуться к тому месту, где горох был посеян, а никак не может. Заблудился и все тут. Только вдруг на кучу соломы наткнулся. Принялся он из соломы веревку вить. Вил он, вил, пока солома не кончилась. Получилась длинная веревка. Привязал дед Иван один конец веревки за небо, а другой вниз опустил и стал слезать на землю.
Долго он спускался, но тут веревка кончилась. И повис наш дед между небом и землей. Ну, думает, была ни была — и разжал руки, и полетел кувырком вниз. На его счастье, угодил он прямо в болото — плюх! Насилу выбрался.
Приходит дед Иван домой и видит: стоит их избушка кособокая, а на завалинке сидят и плачут баба Марья и Анютка. Увидали деда, со всех ног к нему кинулись. Обнимают его, целуют, а сами то плачут, то смеются от радости — всего было. На шум соседи прибежали, тоже обрадовались. Сколько потом ахов да охов было, когда дед рассказывал, как на небе побывал, горохом карманы набивал.
На другой день стали всей семьей горох шелушить. И вот чудо — что ни откроют стручок, то золотую горошину найдут. Целую кучу нашли таких горошин. Славно они потом зажили. Новую избу справили, Анютке обнов накупили.
Долго ли они жили, никто про это не знает. Рассказывали старики, что на том месте, где стояла их избушка, выросли диковинные цветы. И назвали их люди иван-да-марья. А там, где ходила Анютка, стали расти цветы по прозванию анютины глазки. Такие же красивые, как глаза у Анютки.

Ањутка

( руска народна бајка)

У једном сеоцету у старој кућици живели су деда Иван и баба Марја. Бејаше у њих унука Ањутка. Растом беше омалена, а тако бистра и живахна. Нос сав у пегама. А тек очи – право чудо над чудима! Када би дан био ведар, беху светле и плаве. А када би дошло ружно, кишовито време, постајале би тамне и сиве. Када би Ањутка пошла у шуму, и кад би их човек погледао, видео би како би већ попримале зелену боју.
Деда и баба изнад свега вољаху своју унучицу. Али сиротиња их измучи. Ни земље, ни било каквог другог иметка.
Једнога дана реши деда да посади грашак баш у кућици, испод пода, у подруму. И посади га. Али грашак не изниче. Та тамно је у подруму. Али једно зрнце грашка ипак проклија. Њега кроз пукотину обасјаваше сунце.
— Ево теби, Ањутка, разоноде, — рече деда.
А грашак расте не по данима, већ по сатима. Ањутка је срећна и пресрећна. Залива и негује младицу.
Изданак из све снаге расте,та већ и под притиска. И деда растури патос. Као из воде расте грашак. И до таванице се размахао. Пробуши деда рупу на плафону – нека грашак на радост унуке расте.
Све више и више расте младица. Већ је и до крова израсла. Требало је и кров растурити. А Ањутка не марећи ни за шта залива садницу. Срећа њена што је речица близу.
И израсте грашак до самих небеса, тако жбунаст и тако махунаст. Једнога дана спреми се деда да скупља род. Баба Марја му погачу за пут испече. Али за дедом пристајаше унука:
— Поведи ме са собом, хоћу да ти помажем!
— А где да те поведем? Ти си тако мајушна. Можеш да паднеш и да се повредиш.
— Стави ме у џеп. Погледај колики су ти џепови!
И шта да се каже, та дедини џепови су као врећице. Смести деда Ањутку у џеп и поче се пентрати на грашак. Вере се полако, вади махуне. Забављен послом, заборави на унуку.
Поче из џепа да извлачи дуванкесу са дуваном, а заједно са њом нехотице ухвати и кикице и извуче и Ањутку. Она чак није стигла ни да јаукне кад доле полете. Летела је, летела Ањутка, и онда тресну на ливадицу. Погледа наоколо — место је непознато…
А деда испуши дуван и успентра се још више. Вере се он тако, вере, па се успентра и на небо. Само што му пође за руком да на небо стане, то изненада удари гром и пљусну киша. Даде се деда у бег по небу како би се склонио од невремена, а онда се изгуби. Сети се унуке, ухвати се за џеп, али ње не беше. Шта да ради? Хајде да виче и да дозива Ањутку. А где да је тражи? Страшно се растужи деда Иван.
Хоће он да се врати на оно место где је грашак био посејан, а никако не може. Залутао је и сада је ту где је. Одједном налете на хрпу сламе. Лати се он да од сламе плете уже. Плео је и плео док је год било сламе. Тако је добио дугачко уже. Привеза деда Иван један крај конопца за небо, а други спусти доле и стаде да силази на земљу.
Дуго се спуштао, али једном дође и до краја ужета. И висио је тако наш деда између неба и земље. И мисли нешто деда – нека буде шта буде – подиже руке и главачке полете доле. Али на сву његову срећу, свали се право у блато — буп! И једва једвице се деда извуче из блата.
Дође деда Иван кући и има шта да види : њихова кућица бејаше нахерена, а на земљаном насипу испред спољашњег зида кућице седе и плачу баба Марја и Ањутка. Одједном угледаше деду и појурише ка њему колико их ноге носе. Грле га, љубе га, а саме час плачу, час се смеју од радости — свега ту беше.
Када суседи зачуше галаму, дођоше да виде шта је и силно се обрадоваше. Колико је потом дошаптавања било када деда исприча како је био на небу и како је грашком пунио џепове.
Другога дана поче цела породица да треби грашак. И дешавало се чудо — само што отворе махуну, то нађу златно зрнце. Целу гомилу таквих зрнаца нађоше.
Лепо они тада почеше да живе. Направише и нову кућицу. Накуповаше и Ањутки нову одежду.
Да ли они дуго живљаху, то нико не зна да вам каже. Причаху старине да је на том месту где је била њихова кућица израсло цвеће чудесне лепоте. И људи га назваше иван – и — марја. А тамо где је ходала Ањутка поче да расте цвеће које назваше ањуткине очи или даниноћ. Исто тако је лепо као што бејаху лепе Ањуткине очи.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия