Отчего волк на Луну воет
Жил лесник Степан. Жену звали Степанидой. А вот детей у них не было. Вот они все плакали об этом, а друг другу ничё не говорили. Сидит иной раз Степанида на крыльце, плачет. Степан мимо идёт.
— Ты, Степанида, небось заболела?
— Да нет, не заболела.
— А чего ж тогда плачешь?
— Да вот, соринка в глаз попала, а теперь выкатились, и ничего.
Ну вот она и стала просить у Луны дочь:
— Дай, Луна, мне одну дочь. У меня нету детей. А у тебя детей много. Вон сколько звездочек.
А Луна отвечает:
— Да кого же тебе дать? Я тебе дам дочь самую малую. Она старательная, она будет тебе помогать.
А две другие дочери Луны – то и говорят:
— Мы, тоже, мать, поедем к ней в дочери!
— Куды вас? Вы лентяки! Вы ничё не будете пособлять.
Но она им отказала. Пошла провожать Луна дочь свою к Степаниде и дала ей кружку. А те тоже заскочили тут же, и мать не видала. Она эту провожает, целует её и наказывает:
— Тебя на земле все научать делать. Ты, доча, старайся. Но ладно. А те соскочили и вперёд её! А Луна дочь свою проводила и сама на свое место встала. Эти две прибежали к Степаниде и сидят там на крыльце. Эта приходит, мала – то, что такое? Сестры оказались.
— Мы тоже, — говорят, — приехали к Степаниде в гости. Но ты матери не сказывай!
Она не успела и слова сказать, у Степаниды дверь открилась, она вышла. Те сразу давай плести:
— Нас мать отправила троих к тебе в дети!
Ой, Степанида обрадовалась – одна красивей одной девки – то. Ну ладно. Повела к Степану.
— Вот каких дочерей – то нам Луна дала!
Ну и тут доволен.
— Давай, — говорит, — угощай их!
Степанида и давай их кормить. Вот эти больши наедятся и уходят. А эта, мала, все ходит за Степанидой и учится у ней. Научилась кружево вязать. Ну ко всему хозяйству просто привыкла. Теперя говорит этим своим сестрам:
— Если вы, — говорит, — желаете, то я вас научу.
— Нужно нам спину гнуть! Мы не за этим приехали, чтобы спины гнуть. Нас взяли в дочери, пусть и кормят.
Ну они и никого не делали. Возьмут орехи, семечки и уходят в лес. И там целый день. Их не видят. Только вот когда спать ложатся да утром встают. Ну вот потом, значит, они это ходили, ходили, набрали семечек и ушли в лес. И там сидели, пели песни всяки. Сидят и толкуют:
— Вот надоело ведь нам эти упреки слушать. Я бы хоть за кого сейчас замуж согласна. Кто бы взял, за того бы и пошла. Хоть бы за паука и то пошла!
А тут паук спустился к ней.
— Желаешь, — говорит, — за меня замуж, дак пожалуйста.
— Я – то желаю. Дак надо это…Сестра – то моя куды?
— Куды, куды…Женихов – то ить от сколько! А тут табун серых волков.
Волк приходит и говорит:
— Желаешь за меня выйти замуж? Смотри, у меня сколько войска! Ты будешь царицей, над всемя будешь командовать.
А паук первой сестре говорит:
— Будешь в шелковой сетке сидеть. Покачиваться. И будешь медок поедать.
Ну вот оне живут, поженились, свадьбу сделали.
А старики потеряли их. Пошли искать. Идут, им навстречу лисица бежит:
— Куда пошли?
— Дочерей искать.
— Дак у их же свадьбы, разве вас не звали? Одна вышла за паука, друга – за серого волка.
Старики опечалились, вернулись, давай плакать. Ну что же, раз ушли, идите.
Ну, а эта, мала – то, все работает, помагает.
Теперь Степан заказал кузнеца Антона коней ковать. Молодого парня. Вот эта сидит на дворе, кружево плетет и помаленьки песенки поет. Приходит молодой такой красивый парень!
— Вот дак ладно. Меня звали коней ковать, а тут така красавица сидит! Ты кто будешь така?
— Я Луна, Степана да Степаниды дочь приемна.
Ну и вот он на нее посматриват, а она на его посматриват. Полюбили друг друга.
Вот вышел Степан со Степанидой. Он им:
— Вы отдайте за меня свою дочь.
Степанида руками развела, а Степан говорит:
— Да ты парень – то хороший. Руки у тебя золоты, сердце хороше. Мастер ты на все. Но мы не знаем, это не наша воля. Не можем мы отдавать так – то, спрашивай дочь.
— Я желаю.
Ну, значит, тажно Антон ее поцеловал. Решено дело. Пошел коней подковал. Теперь к свадьбе готовиться надо.
— Теперь я поеду домой, отца, мать порадую. И приедем за невестой.
А Степан со Степанидой поехали припасы эти брать свадебны. Ну и уехали. А Антон ушел домой.
Она, девка – то, осталась одна. Сидит у окошечка, плетет кружево. Окошечко открыто.
А теперь сорока в лесу давай чекотать:
— Вот младша Луна выходит замуж за красивого парня, за хорошего мастера!
А сестры услыхали и думают: « Вот дак ловко! Она же над нами будет смеяться!»
А мужья их уже превратили: эту в паучиху, а ту в волчицу. И говорят:
— Она над нами смеяться будет, отдадим ее замуж!
— А за кого ее отдать?
— О, да тут филин давно на нее зарится, вот за филина.
— Филин – филин, возьми нашу сестру к себе замуж!
— Я бы давно рад взять. Дак вот пойдет ли она за меня?
— Но если не пойдет, мы ее силой тебе отдадим.
Вот филин пошел. Пришел, на окошко сел. Она там плетет, он сидит.
— Ты выходи за меня замуж.
— Нет. Ты опоздал. Я просватана.
Теперь паучиха села ей на руку. Поползла.
— А ты не знаешь, где мои сестры? – спросила у филина она.
А паучиха отвечает:
— Я твоя сестра.
— Какая ты мне, черт, сестра!
Взяла и за окно выбросила ее.
А волчица:
— Выходи за филина замуж, а то жизни лишишься. Мы тебя сейчас лишим жизни.
А тут этих пауков набралось, волков! Волки – в двери, стоят там. А пауки ткут.
Эта паучиха сказала своему мужу:
— Прикажи им запутать ее.
Ну и ей запутали ноги, руки. А волки уж там зубами щелкают.
А ей мать – то Луна корзинку дала с иголками, с булавками и сказала:
— Она тебя выручит, придет время.
Она и вспомнила об ей.
— Корзинка – матушка, помоги моему горю!
Крышка открылась, из нее вылетели эти иголки да булавки воинами. И давай этих пауков! Всех перекололи. Ножницы ишо были. А ножницы разрезали эти паутины замотаны. Ослобонили девку. А потом ножницы выскочили, эти иголки, нитки и давай колоть волков. А ножницы хвосты стригли да уши. Всех разогнали.
А вот приходит этот Антон утром.
— Вот я, — говорит, — торопился.
А она начала рассказывать:
— Меня, — говорит, — тут чуть не кончили. За филина хотели замуж отдать сестры. – Теперь, — говорит, — может, и ты откажешься от меня?
— Нет, не откажусь.
Взял, надел ей обручальное кольцо. Гости приехали. Отец, мать. Сделали свадьбу. Гуляли.
А волчице, сестре – то, стало обидно. Она прибежала и давай тут плакать, жаловаться на свою судьбу.
Вот из – за этого сейчас волки все воют на Луну.
А эти так и стали жить. И ее стали звать не Луной, а Оленой .
Так Оленой она и осталась теперь.
Зашто вук на Луну завија
( руска народна бајка — легенда)
Био једном један шумар по имену Степан. Жена му се звала Степанида. А , ето, деце у њих не беше. Они су плакали због тога, а једно другоме ништа говорили нису. И тако, по ко зна који пут, седи Степанида на веранди и плаче. Степан прође поред ње.
— Да се ти, Степанида, ниси разболела?
— Ма не, нисам се разболела.
— Па зашто онда плачеш?
— Па ето, трунчица ми у очи упаде, а сада је извадих, и, ето, то је то.
Стаде Степанида да моли Луну да јој да кћерку.
— Дај ми, Луно, једну кћерку. Ја деце немам. А ти имаш много деце. Ето, колико звездица на небу!
А Луна јој одговара:
— Па коју да ти дам? Даћу ти најмању. Она је вредна, она ће ти помагати.
А друге две Лунине кћери рекоше:
— И ми ћемо, мајко, поћи к њој као њене кћери!
— Камо ћете ви? Ви сте праве лењивице. Ви ништа нећете хтети да помажете.
И Луна их одби.
Пође Луна да испрати кћер своју и даде јој једну кутију. И друге две кћери пођоше, а мајка их не виде. Она најмању испрати, изљуби је и рече јој:
— Тебе ће на Земљи да науче све да радиш. Ти се, кћери, труди. И биће то добро.
А друге две кћери истрчаше и иђаху напред! Луна испрати своју кћер и врати се на своје место.
Друге две кћери дотрчаше до Степаниде и седоше тамо на трем. А затим дође најмања сестрица. И шта се догоди? Сестре јој се казаше.
— И ми смо, — рекоше, — дошле Степаниди у госте. А ти мајци немој то да кажеш!
Најмлађа не стиже ни реч да проговори, а отворише се врата Степанидиног дома и Степанида изађе. Две кћери одмах почеше да измишљају:
— Нас три мајка посла к теби као твоју децу!
Ој, како се обрадова Степанида – једна лепша од друге! Баш лепо! Поведе их она до Степана.
— Види какве нам је кћери Луна дала!
И, ето, и Степан је задовољан!
— Хајде, — рече, — послужи их!
Степанида им донесе јело. И оне две кћери се добро наједоше и одоше. А она мала све иде за Степанидом и од ње учи. Научи и чипку да кукича. И просто се привикну на цело домаћинство. И рече она својим сестрама:
— Ако ви желите, ја ћу и вас свему да научим.
— Е, а онда ми морамо да се мучимо! А ми нисмо дошле да бисмо тешко радиле. Нас су тражили да им будемо кћери, па нека нас онда и хране.
И оне не хтедоше ништа да раде. Узму оне тако орахе и семенке и оду у шуму. И тамо по цео дан седе. Уопште их не виђају. Виде их само када крену на спавање и када ујутру устану. И, ето тако, оне по вас боговетни дан шетају и шетају, накупе семенки и иду у шуму. И тамо седе и певају песме свакојаке. Седе и разговарају.
— Већ нам досади да слушамо те покуде. Ја бих се сада удала за било кога. Ко би ме узео, за тога бих и пошла, макар се и за паука удала.
А тада паук дође к њој.
— Хоћеш, — рече, — да се удаш за мене, па онда – изволи.
— Па ја то желим. Па тако и треба…А где ће моје сестре?
— Где ће, где ће…Па колико само младожења има! Овде је чопор сивих вукова.
Један вук дође и рече:
— Желиш ли да се удаш за мене? Погледај колико ја имам војске! Ти ћеш бити царица, свима ћеш командовати.
А паук првој сестри рече:
— Ти ћеш седети у свиленој мрежи. И љуљушкаћеш се. И мед ћеш јести.
И ето они почеше да живе, венчаше се, направише свадбу.
Старци их изгубише и кренуше да их траже. Тако они иду, а у сусрет им пође лисица.
— Где сте пошли?
— Кћери тражимо.
— Па оне су већ правиле свадбу, зар вас нису звале? Једна се удаде за паука, а друга – за вука сивога.
Старци се ражалостише, вратише се, почеше да плачу. Па добро, одједном су отишле, па нека иду.
А она мала све ради, око свега помаже.
Једнога дана Степан позва ковача Антона да поткује коње. Младога момка. И тако најмлађа кћер у дворишту седи, чипку кукича и помало песмице пева. Приђе јој млад, тако леп момак.
— Па то је баш лепо! Мене позваше да поткујем коње, а оно овде таква лепотица седи! А ко си ти?
— Ја сам Луна, Степанова и Степанидина поћерка.
Он погледује на њу, а и она погледује на њега. И допадоше се једно другоме. Изађоше тада Степан и Степанида. Младић им рече:
— Дајте мени своју кћер.
Степанида рашири руке, а Степан рече:
— Та ти си добар момак! Имаш златне руке и добро срце. Бог те за све дао. Мајстор си у свему. Али ми не можемо ништа да кажемо, то не зависи од наше воље. Не можемо ми да је тек тако дајемо, питај ти нашу кћер.
— Ја желим.
Дакле, то је то, и Антон је кришом пољуби. Ствар је готова. Оде он и поткова коње. Сада треба свадбу да припреми.
— Сада ћу ја да кренем својој кући да обрадујем оца и мајку. И доћи ћу по младу.
А Степан и Степанида се спремају да набаве све што је за свадбу потребно. И одоше. И Антон оде својој кући. Девојка сама остаде. Седи крај прозорчића, чипку кукича. Прозорчић беше отворен.
Истог тог момента сврака у шуми поче да кричи:
— Чујте и почујте! Најмлађа Луна се удаје за лепог момка, за доброг мајстора!
Сестре то зачуше и помислише: „ То је паметно! Та она ће се нама слатко смејати!“ А мужеви њихови их преобратише: једну сестру у женку паука, а другу у вучицу. А оне додадоше:
— Она ће се нама смејати, морамо да је удамо!
— А за кога ћемо да је удамо?
— О да, пеликан је давно жели, ето, удаћемо је за пеликана.
— Пеликану, пеликану, ожени се нашом сестром!
— Ја одавно желим да је узмем. Али да ли ће она хтети да за мене пође?
— Ако не хтедне да за тебе пође, ми ћемо је на силу теби дати.
И пеликан пође. Дође, седе на прозорчић. Најмлађа сестра кукича, а он седи.
— Удај се за мене.
— Не, не могу. Закаснио си. Ја сам испрошена.
У том моменту женка паука стаде јој на руку и поче да мили.
— Да ли ти знаш где су моје сестре? – упита најмања сестра пеликана.
А женка паука одговара:
— Ја сам твоја сестра.
— Каква си ти, дођавола, моја сестра?
И најмања сестра је узе и избаци кроз прозор.
Вучица тада проговори:
— Удај се за пеликана или ћеш умрети. Ми ћемо те сада са животом раставити.
Одједном се скупи мноштво паукова и вукова. Вуци бануше на врата и стоје тамо. А пауци плету мрежу.
Женка паука рече своме мужу:
— Нареди им да је свежу.
И свезаше јој и ноге и руке. А вукови зубима шкрипе. Али најмлађој сестри мајка Луна даде кутијицу са иглама и чиодама и рече јој:
— Она ће те избавити из невоље када за то дође време.
И она се сети тога.
— Кутијице – мајчице, избави ме из невоље!
Поклопац се отвори, а из кутијице излете војска игала и чиода. И јуриш на паукове! Све их избодоше. Нађоше се ту још и маказе. А маказе расекоше паучину којом је девојка била обмотана. И ослободише тако девојку. Затим маказе скочише, и те игле и конци, и почеше да боду вукове. А маказе су стригале репове и уши. И све их тако разјурише.
Ујутру дође Антон.
— Ето ја, — рече, — пожурих.
А најмлађа стаде да прича:
— Мене, — рече, — само што нису убили. Хтедоше сестре да ме удају за пеликана. – Сада ћеш ме, — додаде, — и ти можда одбацити?
— Не, нећу те одбацити.
Поведе је Антон и стави јој бурму на руку.
Дођоше гости. Отац, мајка. Направише свадбу.
А вучици, сестри њеној, беше тешко. Дотрча, поче да плаче и да се тужи на своју судбину. И, ето, због тога сада вукови све завијају на Луну.
А Антон и најмања Луна почеше срећно да живе. И њу стадоше да зову не Луна него Јелена . Тако она остаде Јелена и до дана данашњега.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
